Osim čoveka i ptica, u životinjskom svetu ima još vrsta koje se “raspevavaju”, same ili u duetu, i na taj način iskazuju emocije koje u njima izazivaju partner ili pripadnici životne zajednice
Foto Pixabay
Dva slatka stvorenja pevaju jedno drugom, ciče i razmenjuju cvrkute. Ako zatvorite oči, poverovaćete da slušate pesmu dve ptice. Pogrešno! Ovo je vokalni repertoar para Alstonovih miševa (Scotinomis teguina), malih glodara koji žive u kišnim šumama Centralne Amerike i komuniciraju pevanjem! Naše čulo sluha ne može registrovati zvuke koje oni proizvode, ali su istraživači ipak otkrili njihove “simfonije” i “preveli” ih na našu frekvenciju.
Pročitajte još Naucnici-otkrili-muzjaci-miseva-plase-se-mirisa-banana
I tako su neuhvatljivi zvuci mišije pesme razvejali pretpostavku da su ptice pevačice jedine životinje (osim ljudi) koje pevaju. A zapravo, mnoge životinje pevaju jedna drugoj. Koje vrste to rade? I da li one pevaju samo da bi našle para i obeležile svoju teritoriju? Ili možda to čine kao i ljudi, jer uživaju u pesmi?
Životinje pevanjem “skraćuju razgovor”
Malo istraživača ima odgovor na pitanje šta pesmu izdvaja od drugih zvukova, piše portal Livescience. Na najjednostavnijem nivou, oni definišu pesmu kao niz tonova, koji se ponavljaju tokom određenog vremenskog perioda i tvore ono što zovemo melodijom. Ovo je objasnio Brajan Farel, profesor biologije sa Harvarda koji koji se bavi proučavanjem zvukova životinja. Jednostavno rečeno, „sve pesme su zvuci, ali nisu svi zvuci pesme“, rekao je Farel. Prema ovoj definiciji, pseći lavež, kreketanje žaba ili visoki tonovi zrikavaca nisu zvuci koji se smatraju pesničkim.
Pročitajte još Kako-zivotinje-pricaju
Pesma uključuje kompoziciju potpomognutu sposobnošću improvizacije, rekao je Farel. Zanimljivo je da životinje koje pevaju, svoje vokalizacije uče od roditelja, umesto da su rođene sa “talentom”. Smatra se da ovo fleksibilno učenje podržava sposobnost improvizacije.
Pevanje je „skraćeni način razgovora o određenom podskupu životinjskih signala koji nam zvuče muzikalno“, izjavio je Čarls Snoudon, primatolog i profesor psihologije na Univerzitetu Viskonsin-Medison.
Uzmimo kao primer meksičkog slepog miša sa slobodnim repom (Tadarida brasiliensis). On visokofrekventvnom pesmom pokušava da privuče pažnju ženke tokom sezone parenja. Kad uspe da zainteresuje partnerku, šišmiš “ulepšava i nadograđuje” svoju jednostavnu pesmu da bi ženka dovoljno dugo bila zaintrigirana za parenje. Slepi miševi mogu brzo da reorganizuju ove sekvence da bi otkrili šta ženka voli da sluša. To nauka zove “improvizacijom pod pritiskom”.
Pesma gibona i Alstonovih miševa
Majmuni giboni takođe su poznati kao dobri pevači. Ne pevaju sve vrste gibona, ali “pevači” stvaraju složene arije koje se prepliću sa dugim, gromoglasnim povicima. Istraživači su uporedili njihove vokalne mehanizme sa tehnikama operskih pevača. Kompozicije koje izvode giboni zavise od konteksta poruke. Upozorenja na predatore imaju jedinstven raspored zvukova koji se ne čuju u redovnim oglašavanjima. Partneri gibona poznati su po pevanju u duetu: veruje se da ono jača društvene veze i ukazuje na razgraničavanje teritorije od drugih parova.
Ovi primati nisu jedine životinje koje uživaju u pevanju. Alstonovi miševi takođe pevaju u duetu, i to vrlo skladno. Životinje obično puštaju brz tok cvrkuta (njihove pesme sadrže i po 100 nota) i pritom ne prekidaju jedna drugu. Svaki miš zastaje na delić sekunde nakon što njegov pratilac završi pesmu, i tek onda započinje sopstvenu ariju.
Iz sledećeg VIDEO snimka saznajte više o pesmi Alstonovih miševa
Nijedan razgovor o pevanju ne bi bio potpun bez misteriozne pesme grbavog kita (Megaptera novaeangliae). Godine 1970. američki biolog Rodžer Pejn zaokupio je maštu javnosti kada je emitovao prve snimke pesama kitova. Pesma kitova uticala je na smanjenje lova na ove životinje tokom sedamdesetih godina prošlog veka što je na kraju rezultiralo skoro svetskim moratorijumom, rekao je Farel. Pejnovi snimci su po prvi put pokazali da je pesma kitova sastavljena od karakterističnih i ponavljajućih motiva. Pejn je „zaista bio prva osoba koja je otkrila da su ovi 20-minutni zvuci kitova zapravo kompozicije“, rekao je Farel.
O čemu životinje pevaju
Ovo je samo deo pevača iz životinjskog sveta naše planete. Pitamo se: zašto životinje koje pevaju čine to, a ne laju, bleje ili zuje? Osim što se takmiče za teritoriju, partnera i hranu, životinje koje žive na istom akustičnom prostoru „takmiče se za propusni opseg“, da bi se čule, rekao je Farel. Pevanje se čuje na velikim udaljenostima i prenosi mnogo informacija. To je korisno prilikom razgraničenja teritorije, upozoravanja na predatore ili udvaranja partnera.
A da li neka životinja peva jer je – srećna? Ovde nema pouzdanih odgovora. Ipak, znamo da se životinje igraju i imaju „emocionalne živote“, rekao je Farel. Te dve stvari su utvrđene i o njima postoji veoma opširna literatura. Takođe, sve je više dokaza da životinje imaju emocionalne odgovore na muziku.
Komponovanje “mačije” i “majmunske” muzike
Istraživači su proučavali uticaj Mocartovih kompozicija na miševe. Otkriveno je da muzika snižava krvni pritisak ovih glodara, što je generalno povezano sa osećanjem smirenosti. Da bi se nadovezao na takva otkrića, Snoudon je odlučio da ode korak dalje. Pre 13 godina počeo je da radi sa violončelistom Dejvidom Teijem, da bi utvrdio kako muzika komponovana za određene vrste na njih utiče. Pretpostavili su da bi životinje još intenzivnije reagovale na muziku ako bi ona sadržavala frekvencije unutar njihovog vokalnog i zvučnog opsega, kao i poznati tempo zasnovan na otkucajima njihovih srca ili obrascu vokalizacije.
U dve odvojene studije, Snoudon i Tei su odlučili da proučavaju mačke i majmuna pinča tamarina (Saguinus oedipus) i da izmere njihove odgovore na seriju komponovanih eksperimentalnih balada. Za tamarine su komponovali dve karakteristične melodije: jednu od oštrih, stakato taktova koji izazivaju uznemireno brbljanje majmuna; i još jednu prodornu, zvižduću melodiju. Za mačke su komponovali niz visokih tonova, klizećih nota postavljenih uz pozadinski ritam koji je odgovarao tempu predenja. U oba slučaja, posebno komponovana muzika izazvala je odziv.
Studija o tamarinima iz 2009. godine, objavljena u časopisu “Biolodži leters”, pokazala je da muzika može da smiri ili uzbudi majmune u zavisnosti od melodije. U međuvremenu, u studiji iz 2015. godine u “Aplajd Animal Bihejvior Sajens”, piše da su mačije pesme doprinele da su mačke češće prilazile zvučnicima iz kojih je muzika emitovana i trljale se o njih.
„Ovo pokazuje da muzika ima emocionalnu komponentu. Ako njome manipulišemo, možemo promeniti ponašanje životinja“, rekao je Snoudon. U stvari, kada je odvojena grupa istraživača testirala kompozicije Snoudona i Teie za mačke u okruženju veterinarske klinike, „otkrili su da zvuci mačije muzike održavaju životinje mirnijim tokom veterinarskog pregleda nego što je to činila muzika za ljude ili tišina“, rekao je Snoudon.
Činjenica da specijalno komponovane pesme imaju ovakav efekat na životinje navela je na pomisao da emocionalni uticaj muzike može imati dublje evolucione korene. Možemo li iz ovoga zaključiti da životinje pevaju jer u tome uživaju? Farel smatra da pesma životinja ima emocionalnu komponentu, ali detaljnija objašnjenja o tome prevazilaze naše trenutne istraživačke mogućnosti.
Pročitajte još O-cemu-zivotinje-najcesce-pricaju
Razmišljajući o gibonovom razigranom urlanju, empatičnom brbljanju miša i melodiji kita, teško je poverovati da nema emocija i radosti utkane u životinjske pesme. Ali to su misterije koje tek treba otkriti.
Pogledajte izuzetan snimak Nat Geo Wild o mišu vukodlaku, poznatog po „zviždanju“ na mesečini