Crvena panda

Samotnjak sa Tibeta

Ova neobična životinja duge, meke dlake ne liči na svog daleko poznatijeg crno-belog kineskog rođaka, ali ipak imaju neke zajedničke osobine

Crvena ili mala panda, latinskog imena Ailurus fulgens, živi na prostorima Nepala, Sikima, severnog Butana, Indije i Mjanmara do Kine i Tibeta, i na padinama Himalaja, na nadmorskim visinama od 1.500 do 4.000 metara. Postoje dve podvrste: zapadna (Ailurus fulgens fulgens), svetlije dlake, nalik na medveda, bez oštro naglašenih crta lica, nastanjena u Asamu, Butanu, Nepalu i Sikimu, i stianova mala panda (Ailurus fulgens styani), poput rakuna, iz južne Kine i severnog Mjanmara.

Danju spava, noću lovi

Njena dužina je oko metar i 20 centimetara, a rep ima impozantnih šezdesetak centimetara! Izduženo vižljasto telo podseća na rakunovo, dok lice ima nežnije crte i liči na medveda-igračku. Ima mekanu i dugačku dlaku crvenkastosmeđe do braon boje, sa primesama zlatne i crne. Svaka panda je takoreći unikatna, ali im je zajednička bela osnova i crvenkastobraon linije sa obe strane kratke njuške. Na okruglastoj glavi su srednje velike uspravne uši, šiljate pri vrhu, a oči su tamne. Gusto odlakan rep ima šest prstenova zlatnocrvene i oker boje i pomaže u održavanju ravnoteže na drveću, a kad je panda na zemlji, rep drži horizontalno opružen. Noge su mu kratke, crne, nalik medveđim, sa snažnim unutar okrenutim šapama na kojima dominiraju oštre i zakrivljene kandže. Tabani su prekriveni gustom, belom dlakom koja štiti od hladnoće i proklizavanja.

Male pande vešto se penju po drveću gde danju spavaju, ušuškane u senovitim krošnjama, ili se zavlače u rupe i prekrivaju repom, dok noć provode tragajući za hranom. Ne podnose temperature koje prelaze 25 stepeni Celzijusa. Svakodnevno ližu krzno, kao što čine mačke, obilaze teritoriju i obeležavaju je urinom i sekretom iz analnih žlezda, mirisom nalik na mošus.

Bambus glavna hrana

Crvene pande su biljojedi, a glavni izvor hrane su im izdanci bambusa, koje dnevno jedu u velikim količinama – više od 1,5 kg svežeg lišća i četiri kilograma mladica. Na njihovom meniju su i pečurke, lišajevi, korenje, trava, bobice i semenke, voće i drugi plodovi. Samo ponekad jedu jaja, insekte, male glodare i ptice. Najčešće žive usamljenički, osim u vreme parenja koje se odvija od sredine januara do ranog marta. Male pande postaju polno zrele sa dve do tri godine. Nekoliko dana pre koćenja, ženke sakupljaju suvo granje, travu i lišće za pravljenje brloga u šupljem drvetu ili pukotini u steni. Nose jedno do četiri mladunca od 112 do 158 dana. Bebe se kote slepe i gluve i teške su jedva stotinak grama. Počinju da se hrane čvrstom hranom sa navršenih osam meseci, ali ostaju sa majkom do njenog sledećeg okota. Mužjaci uglavnom ne pomažu u čuvanju potomaka.

Ugrožava ih civilizacija

Crvena panda ugrožena je zbog gubitka prebivališta, a desetkuju je krivolov, kao i parenje u bliskom srodstvu. Neretko strada kao žrtva zamki. Love je i zbog krzna što govori o zlokobnoj budućnosti ovog malog mede-rakuna kojih na svetu ima samo desetak hiljada.

Napada u odbrani

Snežni leopard, kuna i čovek najveći su neprijatelji crvenih pandi. Kada osete opasnost, one pokušavaju da pobegnu penjanjem uz drvo, ali ako ne uspeju, podignu se na zadnje noge, kako bi delovali veće, i u odbrani koriste oštre kandže.