Biolozima odavno poznata Huablattula hui ima manje „antena“ u odnosu na savremene bubašvabe, što ukazuje na njenu nekadašnju dnevnu aktivnost
Photo credit: Ryo Taniguchi, et al. The Science of Nature
Bubašvabe su poznati noćni posetioci naših domova koje se razbeže čim uključimo svetlo. Njihovi preci verovatno su bili sušta suprotnost. Tako se misli na osnovu otkrića besprekorno očuvane “buljave” bubašvabe, zarobljene u ćilibaru starom više od 100 miliona godina, objavio je portal Livescience.com.
Ovaj jedinstveni ali izumrli insekt odavno je otkriven i naučno nazvan Huablattula hui. Pronalazak njegovog fosila prvi put daje detaljniji uvid u izgled njegovog čula vida.
„Bubašvaba je izuzetno očuvana. Na njoj se vide mnoge morfološke karakteristike sa finim detaljima“, izjavio je Rjo Taniguči, istraživač i student Odseka za prirodne nauke Hokaido univerziteta u Japanu.
Pročitajte još Drevna-buba-cetka
Mnoge životinje koriste čula za navigaciju kako bi pronašle hranu, izbegle predatore i locirale srodnike. Njihovi čulni organi prilagođeni su posebnim životnim stilovima. Zato se o osobinama prastarih vrsta može mnogo saznati ispitivanjem organa koji senzorima prikupljaju informacije.
Osetljive oči, antene, uši i jezici izumrlih vrsta ne mogu se sačuvati kao fosili u sedimentima.
„Organi insekata ne mogu opstati u sedimentima, jer su mali i veoma osetljivi”, rekao je Taniguči. „Jedan od načina da se o njima nešto sazna je proučavanje dobro očuvanog fosilnog materijala u ćilibaru. To je idealan materijal koji može da sačuva tkiva malih insekata“.
Upravo je jedna takva fosilizovana smola sačuvala mužjaka okate bubašvabe H. hui. Pre oko 100 miliona godina, u periodu krede, insekt se zalepio za smolu drveta i uginuo, a kugla smole se potom pretvorila u ćilibar.
Pročitajte još Kralj-stonoga-u-pecini-movila
Naučnici su pregledali bubašvabine oči tehnikom “tankog sečenja” ćilibara na mikrometarske kriške. Otkriveno je da je drevna bubašvaba imala složene i dobro razvijene oči, ali manje senzora dodira na antenama koje imaju i današnje bubašvabe. Utvrđeno je da se ovo drevno stvorenje ponašalo kao moderna, dnevno aktivna bogomoljka.
Taniguči se nada da će se tzv. „paleo-neurobiologija“, ili proučavanje neuroloških karakteristika čulnih organa drevnih vrsta još više razviti u budućnosti. Ona će naučnicima omogućiti da dođu do detaljnijih tragova o senzornim svetovima davno nestalih vrsta.
