Pojedini pripadnici faune ne umeju adekvatno da reaguju na prenamnožavanje drugih vrsta: to “nesnalaženje” nauka zove “ekološkom naivnošću”
Izvor https://www.livescience.com/can-animals-make-other-species-extinct
Foto Pixabay
Zamislite da gledate u nebo na kome je toliko ptica da blokiraju svetlost! Nekad su divlji golubovi – golubovi selci (Ectopistes migratorius) formirali jata koja su se sastojala od po nekoliko miliona ptica. U 19. veku ljudi su počeli da ih love i istrebili ih do 1915. godine.
Ove ptice su odličan primer koliko brzo i efikasno ljudi mogu da “zbrišu“ najobičniju vrstu. Ali da li smo samo mi krivci za istrebljenje životinja? Mogu li neke vrste životinja da budu “istrebljivači”?
Pojedine životinje su veoma destruktivne u uništavanju drugih vrsta. To se događa ako ih ljudi postave na pogrešno mesto pa one postanu invazivne. Tako dobijaju epitet vrsta koje nanose ekološku ili ekonomsku štetu njihovoj neautohtonoj okolini. Primer tome je prenamnožavanje burmanskog pitona (Pithon bivittatus) na Floridi. U tom okruženju on jede bukvalno sve što se kreće! Stanovništvo strahuje da će uskoro zmija biti više nego kućnih ljubimaca.
Vrste koje ne mogu da prepoznaju ili na odgovarajući način reaguju na novopridošle životinje u svom okruženju su „naivne“ ili se za njih kaže da “pate od ekološke naivnosti”. Nisu one krive što je tako: adaptibilnost se ne može stvoriti preko noći
„Primarni način na koji došljaci uništavaju domoroce je kroz potrošnju – dakle, grabljivci uvedeni u područja u kojima ranije nije bilo predatora ili se broj predatorskih vrsta povećao”, kaže Tim Blekburn, britanski profesor koji proučava biološku invazivnost vrsta. „To im daje prednost u krčenju puta kroz “naivnu faunu”. Blekburnov primer invazivne vrste je domaća mačka, koja je odgovorna za izumiranje desetina vrsta ptica. Mačke su vodeći direktni uzrok smrtnosti ptica u SAD i Kanadi, ali zahvaljujući čoveku koji ih je prenamnožio. Drugim rečima, američke ptice su pod većom pretnjom od kućnih ljubimaca nego od oružja.
Šta se dešava kad životinje prirodno migriraju u novo područje? Prema Blekburnu, one imaju tendenciju da se prirodno raspršuju u područja, gde su vrste vrsta generalno slične, i stoga reaguju jedna na drugu na odgovarajući način. Tako obično nema nepravednih “takmičenja”.
Povremeno pomeranje kontinenata izaziva promene među vrstama. U periodu posle spajanja Severne i Jućne Amerike, susrele su se životinjske vrste sa oba kontinenta. Tako se Južna Amerika upoznala sa predatorima, uključujući medvede i velilke mačke, dok je severni deo Amerike dobio lenjivce I rođake armadilja. Međutim, Južna Amerika dobila je mnogo više “gostiju”, jer su južmoameričke vrste više izumirale u odnosu na severnoameričke.
Pročitajte još U-izmetu-crva-iz-kambrijuma-pronadjeni-tragovi-srebra
Životinjske osobine se stvaraju milionima godina na “evolucionom bojnom polju”, što ne znači da predatori ustaju kako bi dominirali nad svojim plenom. Blekburn ne zna ni za jedan primer prirodne invazije u kojoj je jedna vrsta “progutala” drugu.
Evidentno je da su ljudi najveći istrebljivači. Zahvaljujući nama, životinje izumiru kroz aktivnosti kao što su prekomerni lov, uništavanje staništa i uvođenje invazivnih vrsta.
