Mala priča o Dušanki Zečević

Ne, nije u pitanju “retro” dama: naša Milica Ilić priča o uličnoj maci koja je zauvek zarobila njeno srce

Da li ju je neko čuvao, pa napustio, ne znam, ali je ušla u moj život sa bezgraničnim poverenjem! Nikada nikakav nered nije napravila, a ponekad bi kod mene i prespavala. Zvala bi me (mjaukom) kad je htela (ili morala) da ode napolje, obično oko 5-6 časova. Otvorila bih joj vrata i polako išla za njom… sa drugog sprata, kako bih joj omogućila da izađe iz zgrade.

Kad sam ulazila u svoju ulicu, dozivala sam je i već nakon dva, tri „mac, mac“, ona se pojavljivala i trčala mi u susret! Zajedno bismo dolazile do ulaza, ali ona je svakako bila brža i spretnija, i prva je stizala do vrata stana.

Njena siva dlaka me je podsećala na zekino krzno. Najčešće sam je zvala „Duuuuša moja“, pa je na nečije pitanje: „Kako se zove?“, iz mene najspontanije izašlo: „Dušanka Zečević“.

Jutro kad sam je poslednji put pustila napolje i poslednji put videla, i dan-danas su mi u mislima. Nikada nisam čula ili videla da joj se nešto ružno desilo. Zato sam – u suzama – poželela da je pronašla nekog – na četiri ili dve noge – koga je zavolela.

… Duuuuša moja…

Tekst i fotografija: Milica Ilić